Abstrakt:


U nastavku ovog teksta predstavljena je značaj implementacionih planova za aproksimaciju u poglavlju 27 za sektor upravljanja otpadom po direktivama. Koje su prednosti holističkog pristupa rešavanju ovog problema, predstavljanje različitih faktora koji utiču na vremenske okvire, investicione odluke, ekonomske instrumente i pravilnog i pravovremeno uključivanja nacionalne industrije otpada teme su ovog teksta.
Kompanije-članice Udruženja industrije otpada Srbije „Hrabri čistač“ su delegriale svoje predstavnike za proces izrade implementacionih planova, jer je važno da sa više aspekata i kroz različite dokumente kako nacionalne tako evropske i međunarodne se razmatraju pitanja i dileme koje će se javljati u toku trajanja projekta EAS 2 (tehnička podrška EU Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredije Republike Srbije) i izrade 8 DSIP-ova (Directive Specific Implementation Plan) za „teške direktive“. Evropske direktive za koje će u naredne dve godine biti rađeni implementacioni planovi su sledeće: Okvirna direktiva za upravljanje otpadom, Direktiva za baterije i akumulatore, Direktiva za otpad od električne i elektronske opreme, Direktiva o ambalaži i ambalažnom otpadu, Direktiva za prečišćavanje komunalnih voda, Direktiva za vodu za piće, Okvirna direktiva za upravljanje vodama, Nitratna direktiva. Ovo nije posao samo jednog državnog službenika već je posao svih nas, i uloga industrije otpada je velika sa aspekta dostavljanja informacija o kapacitetima i mogućnostima za implemntaciju zahteva iz direktiva ali i postavljanja pitanja i konstruktivnog dijaloga sa donosiocima odluka koji bi trebalo da obeezbede efikasne ekonomske instrumente za investicije u životnu sredinu za sve njene korisinke. Takođe, izrada implementacionih planova sekundarno može doprineti u mnogom poboljšanju stanja industrije otpada i rešavanju zaostalih pitanja iz prošlosti (kao što su zatvaranje nesanitarnih deponija, rešavanje problema istorijskog zagađenja, primarna separacija, deponijske takse, modele upravljanja posebnim tokovima otpada, rešavanje problema neformalnih sakupljača), ali i teških odluka koje Vlada Republike Srbije treba da donese i koji će se odnositi na građane Republike Srbije u cilju unapređenja sistema upravljanja otpadom.
Jedan od glavnih motiva kada se Udruženje industrije otpada Srbije „Hrabri čistač“ osnivalo bio da se diskutuje u okviru samih članica Udruženja o aktuelnim temama – politikama koje su u procesu donošenja odluka važne, odnosno koje treba da se implementiraju, a koje se dešavaju za sektor upravljanja otpadom.
Imam potrebu da za slučaj konfuzije objasnim šta znači DSIP. To su implementacioni planovi teških direktiva. „Teška direktiva“ znači da je kompleksna sa finansijskog stanovišta za implementaciju i da bi se takava direktiva implementirala u razumnom roku potreban je plan koji će sadržati egzaktne podatke na osnovu kojih će Republika Srbija opravdavati razloge traženja prelaznih perioda koje će biti dužna da ekonomski opravda i opravdava dodatna sredstva iz fondova EU. Politika Evropkse unije je da se suočava sa pokretnim metama za poglavlje 27 a to zahteva pravne i ekonomske veštine i načine dostizanja tih ciljeva. Države kandidati mogu da ispregovaraju za određene direktive duže prelazne periode za njihovu implementaciju u odnosu na države članice EU ukoliko predstavnicima Evropske komisije argumentovano obrazlože način kako će dostići punu implementaciju i razloga zbog kojih se traže duži prelazni periodi.
Otežavajuća okolnost država kandidata je da su pod lupom EK da sprovede sve zahteve na pravilan način iz direktiva. Međutim, da bi jedna država kandidat ispregovarala najduži mogući period potpune implementacije određene direktive potrebno je da ima argumente kojima to brani. Ti argumenti ne mogu biti ni političke, ni socijalne ni pravne prirode već jedino i isključivo ekonomske. Takođe, prilikom pregovaranja o određenim rokovima-prelaznim periodima (od čega je Republika Srbija još uvek jako daleko) potrebno je da se prati aktuelna politika EU (što Udruženje industrije otpada Srbije ima privilegiju kroz članstvo u FEAD asocijaciji). Da bi država kandidat imala snagu da brani svoje argumente i ekonomski ih obrazlaže potrebno joj je određeno znanje i iskustvo zemalja koje su kroz taj proces prošle. Nije tajna da je Republika Slovenija bila jako uspešna za poglavlje 27 i da danas ima dobre rezultate u implementaciji propisa EU, ali je i Republika Slovenija pravila greške u tom procesu i danas plaća penale za to. Takođe, kao primer loše prakse za određene direktive je Republika Rumunija i Bugarksa, koje se i danas bez obzira na činjenicu da su članice EU plaćaju penale za kršenje rokova implementacije i smatraju se propustom EU.
Evropska unija nema snage ni tolerancije posle svih događaja na evropskoj i svetskoj sceni (Bregzit,
izbeglice iz Sirije, ekonomske krize) da pretrpi još neki udar.
Republika Srbija treba da shvati da sama mora da iznalazi načine (adekvatne ekonomske instrumente) rešavanja svojih problema na najadekvatniji način i dosledno ih sprovodi.
Da li za to postoji političke volje i snage to je druga tema.
Dakle, DSIP je živi dokument koji se stalno modifikuje prema promenama i aktuelnoj situaciji, i namenjen je državnoj administraciji ali obavezuje Vladu Republike Srbije da poštuje propisane odluke.
Kako bi se na adekvatan način napravio plan koji će se kasnije i sprovoditi potrebno je da se u procesu
aproksimacije nađe način da se predloženi izradjeni implementacioni planovi sprovode; međutim
pored njih, moraju biti usaglašena i druga (nacionalna) strateška dokumenta sa tim planovima. Do danas su izvršene određene promene za unapređenje implementacije propisa u samom nacionalnom sistemu u odnosu na pravni okvir, međutim to nije dovoljno jer je pored toga potrebna komponenta
implementacije propisa sa ekonomskog aspekta i sa aspekt sprovođenja propisa – snaga kaznene
politike iz propisa u slučaju nepoštovanja i kršenja propisanih normi.
DSIP je živi dokument, na kome mora kontinuirano da se radi. To je instrument (alat) kako bi se državna administracija osnažila da može u budućnosti samostalno i efikasno da primenjuje direktive i dostiže propisane ciljeve iz direktiva, i kako bi izbegla penale zbog propuštanja propisanih rokova za implementaciju. Republika Srbija odnosno državna administracija za poglavlje 27 odnosno „Životnu sredinu i klimatske promene“ je kroz sastanke održane sa predstavnicima Evropske komisije od 2014 pa do danas se obavezala da će naći načina da postavi temelje dalje tranzicije odnosno, između ostalog, da će vratiti Fond za finansiranje potreba u životnoj sredini kao neophodan za mogućnost implementacije
propisa.
Pored ovoga kroz PLAC projekat koji je sproveden i finansiran iz fondova Evorpske unije, u
neposrednoj prošlosti (2014-2015) urađena je i analiza propisa i date su preporuke za unapređenje
pravnog okvira za propise (zakone i podzakonska akta) koje treba da budu usvojene i usaglašene
prema Nacionalnom program za usvajanje pravnih tekovina EU za period 2014-2018.
Poruka EK je jasna a to je da Republika Srbija mora uz pomoć stranih predstavnika da se osamostali i
da igradi kapacitete koji će biti u mogućnosti da efikasno i brzo usvajaju i menjaju propise u skladu sa
politikama EU tačnije direktivama i uredbama.
Kako bi Republika Srbija bila u mogućnosti da se suoči sa izazovima i neplaniranim troškovima,
MORA da radi na razvoju stabilnih izvora finansiranja i adekvatnom ekonomskom planiranju, koji je
u našem pravnom sistemu prepoznat kroz instituciju Zeleni fond. Uloga Zelenog fonda je da pomogne
infrastrukturnim investicijama koje će se dešavati u narednom periodu, ali ne i pokrivanje operativnih
i administrativnih troškova. Odluku o tome donosi Vlada Republike Srbije. Uloga industrije otpada u
ovom procesu je da bude spremna da ispuni propisane kriterijume poznate pod nazivima BAT i BREF
kako bi mogla da bude konkurentna sa kompanijama iz drugih zemalja članicama EU i da na
organizovan institucionalan način ima konstruktivan dijalog sa donosiocima odluka.
Diskusija na ovu temu je jako važna, kritika poželjna ali način na koji će industrija otpada preneti
poruku donosiocima odluka je najvažnija. Da li će industrija otpada Srbije odabrati put da će se
samostalno boriti u procesu izrade strateški važnih dokumenata ili će to raditi na organizovan
institucionalni način odluka je same industrije i privrede.
Ukoliko se izabere institucionalni način desiminacije poruke od strane industrije otpada odnosno
pristup donosiocima odluka kroz Udruženje industrije optada Srbije „Hrabri čistač“, koja ima sve
predispozicje da bude lider u ovom procesu, članice udruženja moraju imati pored zajedničkih
interesa i međusobno poverenje u predstavnike Udruženja iz razloga što se kroz međusobnu diskusiju
ne zalazi u poverljive podatke kompanija već se razgovara o kapacitetima i mogućnostima
konkurentnosti na domaćem, regionalnom i međunarodnom tržištu.
Ako se osvrnete u neposrednu prošlost odnosno na 2014 godinu kada je od Vlade Republike Srbije
usvojen tzv „Post-screening dokument“ (za koji je Udruženje davalo komentare i koji su bili
razmatrani) kao uvod odnosno presek realnog stanja usaglašavanja i primene propisa za teške
direktive možete naći za sektor otpada kratkoročne i srenjoročne planove koji sa 2016 godine
odloženi na 2018 godinu. Ovakva odlaganja direktno odlažu rešavanje zaostalih problema iz prošlosti
i zaustavljaju proces privljačenja investicija i razvoj tržišta jer ne postoji institut odgovornosti i razvojni plan u sektoru zaštite životne sredine.
Dakle, DSIP je živi dokument, koji zahteva holistički pristup svih aktera u procesu, odnosno njihovih
predstavnika (predstavnika privrede, NGO, lokalne samouprave i drugih nadležnih institucija) dokument za koji se očekuje da predstavnici državne administracije kontinuirano rade, i pre
svega je njima namenjen kako bi se državna administracija osnažila da može u budućnosti samostalno
i efikasno da primenjuje direktive i propisuje ciljeve, jer kao što i sami znate dinamika menjanja
propisa u EU je vrlo intenzivna. Zbog toga je jako važno što pre izvršiti neophodanu analizu postojeće situacije u sektoru upravljanja otpada i uvesti: s jedne strane deponijsku taksu kao ekonomski instrument koji će u mnogome rešiti problem pre svega povećanje ponovne upotrebe otpada ali i zatvaranje nesanitarnih deponija, a sa druge razmotriti iz kojih sredstava će država obezbediti novac za rešavanje istorijskog zagađenja, tzv soft loans za investicije u životnu sredinu i na taj način podstaći industriju otpada na unapređenje i rešavanje zaostalih obaveza iz prošlosti u sektoru upravljanja otadom.
Zašto je važno za gradjane i industriju aktivno uključivanje u ovaj proces, iz prosto jednog razloga, a
to je adekvatna priprema za finansijske izdatke koji nas očekuju zarad infrastrukturnih projekata. Rezultat ovih ulaganja je pre svega zdravlje ljudi ali i razvoja privrede.
Stoga, kako bi se izbegle greške iz prošlosti odlaganja primene preporuka iz ključnih dokumenata kao
što su Strategiju aproksimacije za oblast životne sredine i tzv Post screening dokumenta, potreban je zajednički napor svih aktera u ovom procesu ali i jasna opredeljenost Vlade Republike Srbije za suočavanje sa ovim izazovima.
Industrija ne treba da propusti i da svoj doprinos konstruktivnom dijalogu sa predstavnicima Republike Srbije i međunarodnim ekspertima koji su tu zbog pomoći unapređenja razvoja nacionalnog tržišta, a to tržište niko bolje ne poznaje od same industrije.
Sandra Kamberović, dipl.pravnik
Sekretar Udruženja IOS “Hrabri čistač”